Запис о Хајдуку Вељку Петровићу
Повратак у завичај
Са петнаест година кренуо је из родног Леновца у сурови свет турских господара. Слуга у Видину, слуга у Поморављу. Онда се одметнуо и почео да стиче славу српског Робин Худа. Одметнички назив постао је саставни део његовог имена Хајдук Вељко Петровић.
Од непознатог, кочопереног чобанчета стасао је лудо храброг младића и у својој 24. години нашао се међу триста људи који су одлучили о судбини Србије и српства. Догодило се то у Орашцу 15. фебруара 1804. године, када је дигнута буна против дахија која ће прерасти у Први српски устанак против турске владавине, за слободу и самосталност Србије.
Док је Хајдук-Вељко војевао у Београдском пашалуку и устанци ширили ослобођену територију, у његовом црноречком завичају, који је припадао Видинском пашалуку, 1805. године побунилу су двадесетак села кнез Милислав Ђорђевић из ласова, прота Радосав Живановић из Планинице и Ивко Џабић из Кривог Вира и освојили кулу судбине Бећира у Илину, а затим кренули на Зајечар, појачани четом из Ресаве. Турска коњица им је пошла у сусрет, али су је они потукли код Бољевца.
Видински господар Осман Пазван-Оглу спремио већу војску, пред којом су се побуњеници разишли. Потом је кренуо на српске устанике у Поморављу, с намером да загосподари Београдским пашалуком. Међутим, Миленко Стојаковић, Петар Добрњац, Паун Матејић и кнез Милисав са својим Црноречанима разбили су његових три хиљаде коњаника на Џивџибарима код Бање.
Ови успеси устаника изван Београдског пашалука навели су Карађорђа и остале српске старешине да отворе источни фронт, да ослободе српске земље које су вековима под туђином и припоје их матици. Истовремено, избијањем на Дунав, од Ђердапа до Тимока, српска војска ће се спојити са руском у Влашкој и надаље заједнички се борити против Турака. Вожд ј прихватио молбу кнеза Милисава и проте Радосава да оду у Црну Реку и побуне је, а овог пута дозволио је и Хајдук-Вељко да пође са њим.
Хајдук-Вељко се вратио у завичај са стотину бећара и већ при освајању куле Осман-бега у Погорици наметну се храброшћу и ратном вештином као главни вођа међу црноречким старешинама, а поготову када је у Врбицу ноћним препадом потукао црноречког ајана из Зајечара, Цор-Солимана. Преузео је улогу заштитника Црне Реке, па је код Лукова сасекао турску чету која је после пљачке водила у ропство девојке и дечаке и улогорило се под Тупижницом.
Црноречани страхујући од турске казне, експедиције су повукли у шуме, у збегове. Међутим Турци открију збег у Сумлатици, где је било и Леновчана, опљачкају га и поведу робље, анарод је позван да се врате кућама. Нешто касније је у шуми Изворчић, где је био збег Планинчана, испросио девојку Миљу за свог брата Милутина. Свадба је била у Планинци и на њој јњ Вељко дошао са триста бећара. То весеље, уз неизбежно присуство фамилије Вељковог ујака из Леновца, означило је почетак мирног периода за Црноречане, јер турска нога није смела да крочи у овај крај.
Последњи дани и погибија Хајдук-Вељка Петровића
У неготинском утврђењу било је око 2.500 војника, а у турском, према процени 16.000. Војвода Вељко је постројио сву војску којом је располагао, што је иначе чинио пред сваку важну битку (ову праксу је увео Карађорђе), и громким гласом узвикнуо да ће опет победити Турке као што су досад побеђивали. Потом је свим војницима подељено по пола оке ракије да је имају у чутурици: за кураж аки их ухвати страх, да наздраве победи, а и за рану „ако прескочи“.
Вођен хајдучким искуством, Вељко је на саветовању са старешинама рекао да неће чекати да их Турци нападну, већ ће то они учинити, и то што пре да се турске трупе нису средуле.
Јашући напред, војвода Вељко је извео из тврђаве неколико стотина коњаника, праћен свирачима лаутарима. Није хтео да се неопажено привуку турској војсци, већ овако, да их виде и чују. Да им утера страх, јер коме се весели кад иде у окршај?! А за јуначке подвиге Хајдук-Вељка знао је сваки Турчин.
Турска војска још инеје ископала шанчеве, била је на отвореном пољу. Чим су њихове старешине угледале Вељкове коњанике у облаку прашине настала је ужурбана припрема за одбрану. Због прашине нису могли да процене колика сила иде на њих.
Војвода Вељко је дао знак нестрпљивим, заплашеним циганима лаутарима, који су ишли пешке и свирали и певали, да се врате. Они су јурнули према тврђави.
Турски команданти истурили су своје воске искусне ратнике делије и барјактаре, који су разигравали коње као да ће кренути у јуриш. То је била уобичајна турска припрема за битку. А из позадине бесомучно су ударали бубњеве у таламбаси да би војницима подигли морал.
На Вељков знак зачуло се громогласно „Ура“ које је узастопно понављано док су јурили према турском живом бедему. Кад су се сасвим приближили потпрашили су пушке, што је узнемирило турке коње и учинило да се отвори берша прем њиховој пешадији.С искусним сабљама Вељкови бећари су се забили у масу. Турски пешадинци, немајући заклон, бежали су од сабље и обарали једни друге, постајући тако лак плен.
За кратко време на попришту борбе лежали су мртви и рањени, међу њима и неколико Вељкових војника, а коњи који су остали без коњаника јурили су лево-десно. Вељко је викнуо: „Ајмо“! и пошто су пребацили своје рањенике на коње окренули су се и брзо напустили бојиште.
Hajduk Veljko Petrović (English biography)
Hajduk Veljko Petrović (ca. 1780-1813) was a Vojvoda of the First Serbian Uprising rebellion against the Ottoman Empire. He was born in Lenovac near Zajecar.
In his youth Veljko Petrovic was a shepherd and a servant. As a young man of 22, he defended his sister from an attack by two Turks, killed them both, and joined the hajduks. At first he travelled to Vidin and joined the band of the famed ex-janissary outcast Pazvan-Oglu. His hasty temper got the best of him there, and he killed two band members before finding himself on the run once again.
In 1803, he joined Stanoje Glavaš's army unit, so he could step up to headman of "Smederevo Nahia",to duke Djuša (Ђуша). When Duke Djuša (Dušan Vulićević) ask of Stanoje a brave and trusting man Stanoje had no better man than Veljko. From 1804 he was in four battles with Stanoje Glavaš, and afterwards with Dusan and Vujica Vulićević. Veljko's stubbornness influenced on him to be disobedient to Vujica in times of battle, and afterwards neither to Karadjordje (Карађорђe). With Vulićević he fought to free Beograd (1806), where he fought bravely. In the year 1807 he becomes buljubaša / буљубаша and is granted permission from the Council (Soviet) to spread rebellion in Krivi Vir and Crna Reka. In 1809 he bravely defend Soko Banja from the Turks. His personal bravery was extraordinary, and because of his bravery he was known allaround. Hasty and always a hajduk, Veljko had little discipline, and the Council had much trouble with him. In the year 1810 he was decorated with Russian Golden Cross for his bravery.
He was noted in the battle of Varvarin, where he was wounded in his left arm, and because of it he was slightly crippled. Year 1811 he become Voivoda of Krajina and he was sent to Negotin, in Krajina. Year 1813. few Turkish horseman attack him at village of Bukovče where Veljko smash them. Turks then set forth with much stronger force, so Veljko retreated to Negotin to defend it.
Big battles took place around Negotin in summer of 1813. Veljko penetrated to Vidin, then around Bukovče he encountered smaller Turkish squads. But Turks began to lay siege to Negotin with reinforcements from Vlaška (Wlacchia). In total 16 000 Turkish soldiers attacked Negotin, that was defended by 3000 Serbian soldiers. Veljko fortified Negotin, build a moat and towers, and waited for the Turks. The tallest tower in which Veljko resided, was named Baba Finka (granny Finka). In the moats together with Veljko were his brothers Milutin and Miljko as there were the buljubaše and bimbaše Hadži-Nikola, Abraš, Delibalta and others. The expected aid that Veljko had requested didn't arrive, and ammunition was running low, so Veljko ordered all tin objects in the city melted down for ammunition, and he ordered metal coins to be put into the cannons. One morning after twenty days of defence when he ordered repair around mote he was struck by a cannon ball. He could barely say just "Get!", and died. His brother Milutin buried him at sunset at Negotin's church. After Veljko's death Turks conquered Negotin and soon all Krajina. He is still remembered for his famous words : "Glavu dajem, Krajnu ne dajem." (I'd rather die than cede Krajina)
Just before the Battle of Negotin, his friend suggested to him that he send his gold, jewels and other valuables to his family, so they wouldn't fall into Turkish hands. But Veljko refused, believing it wouldn't be proper for a great haiduk and war hero to be slain and found penniless. Veljko considered his personal reputation and glory more important than mere gold.
ХАЈДУК ВЕЉКО
Чета мала, али одабрана
С Кривог Вира и бојног Врбовца,
Од Заглавка па до Јабуковца,
Са Мироча и озренских страна,
Од Леновца до Новог Хана,
Њу предводи јунак од мегдана.
Прав је, висок као вита јела,
Зуби су му мраморно камење,
Живе очи планинско кремење,
Кршна снага к’о топола бела,
Леђа красе два перчина плава,
Мач дворезни муњу оцртава.
Акшам пао на чардаке сане,
Чучук страна борце послужује,
С Баба Финке глас се мили чује.
Када месец за часак застане,
Запеваше под зориним сјајем:
„Главу дајем, Крајину не дајем!“
Авај, Вељко, поломљени боре!
Извор-водо, са бистра потока,
Сив соколе са бујна Тимока,
С, Тупижнице, поносите горе,
Нема тебе да гониш злотворе
Спавај, боре, где јеле шуморе.